copyleft 2012–2020«Limonov» Junak našeg doba
Zašto je najnovije delo francuskog pisca Emanuela Karera «Limonov» postalo književni hit u Francuskoj?
Jedno lice traži pisca? Mala aluzija na naslov slavne Pirandelove drame «Šest lica traži pisca» neminovno se nameće posle uvida u najnoviju knjigu francuskog književnika Emanuela Karera «Limonov», koju je objavila pariska izdavačka kuća «P.O.L». Eduard Venjaminovič Savenko, alijas Limonov, toliko je nesvakidašnja, originalna i, naravno, kontroverzna ličnost, a njegov život neobičan, uzbudljiv i bogat, da je skoro neminovno bilo da ga se neki pisac dočepa. Karer (53 godine) učinio je to posvetivši Limonovu blizu 500 stranica svoje dvanaeste knjige, četiri godine posle objavljivanja autobiografskog «Ruskog romana», i na tragu saznanja da je Rusija, koju poslednjih desetak godina redovno posećuje, «neverovatan romaneskni rezervoar», deo sveta «kao stvoren za vanserijske sudbine». Mesec dana posle objavljivanja «Limonova», utisak je da je to knjiga o kojoj se ove književne jeseni u Parizu najviše govori. Kritičari je nepodeljeno hvale, a njen junak, nama po svrstavanju na stranu Srba tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji naročito poznat, ponovo je oživeo u sećanjima Francuza među kojima je živeo osamdesetih godina prošlog veka. Zanimanje za Limonova, onog stvarnog, živućeg, čak, čini se, nadvisuje zanimanje za knjigu i njenog autora.
Ruski Džek London
Eduard Limonov nije ono što nazivamo «pozitivnim likom», što nikako ne znači da takav kakav je, i kakvim ga je Karer prikazao, nema sjaja. Dugačak je spisak poglavlja njegovog života: avanturista, pesnik, bandit u mladosti u rodnoj Ukrajini (rođen je 1943. godine u Dzeržinsku), emigrant u Njujorku, gde je bio i klošar i sobar kod jednog milijardera i gde je iskusio bludne noći spavajući naizmenično sa muškarcima i ženama (sjaj i bedu njujorškog emigrantskog života opisao je u kultnoj knjizi kod nas prevedenoj pod naslovom «To sam ja, Edička»), pa pisac u modi i saradnik komunističkih i levičarskih glasila «Imanite» i «Idiot internacional» u Parizu, «usijana glava» u ratovima na Balkanu, povratnik u Moskvu (posle 1989) i osnivač zabranjene «Nacional-boljševičke» partije, zatvorenik u Lefortovu, gde je (do jula 2003) odležao petnaest meseci pod optužbom za krijumčarenje oružja, pripremu terorističke akcije u Republici Altaj i pokušaj državnog udara u Kazahstanu… Danas, u 68 godina, aktivan je buntovnik protiv režima Putin-Medvedev, poštovan od demokrata u svojoj zemlji i rešen da se iduće godine predstavi na predsedničkim izborima u Rusiji…
Da bi ga što vernije oslikao, Karer koristi i reči «protuva», «varvarin», «bandit», «ruski Džek London» ili «ruski Bari Lindon», ali ga opisuje i kao nekog ko vodi «herojski život», ko se «nikad ne žali» i «nikad ne savija». «Svakako nisam imao nameru da od njega učinim heroja», kaže Karer, «ali Limonov inkarnira herojski način življenja. To je osoba zaljubljena u svoju sudbinu. Zapravo, čitavog svog života ostao je veran predstavi koju je o sebi stvorio kao dečak, čitajući Aleksandra Dimu i Žila Verna.»
I pošto u knjizi govori i o sebi, pišući u prvom licu jednine i poredeći stavove Limonova sa svojim odrastanjem i vaspitanjem (i on je, u istom uzrastu bio zanesen musketarima i svetom Žila Verna), dodaje: «To je upravo suprotno predstavi koju sam ja sebi stvorio o životu tokom kojeg smo, čini mi se, zavetovani da se menjamo, da prevaziđemo dečje ideale. Na pitanje: šta je to junak i šta znači biti čovek, Limonov daje stereotipan i detinjast odgovor i u tome, u toj vernosti sebi, ima, moram da priznam, nečeg lepog i dirljivog». Iako pretenduje da ne zna da li je Limonov heroj ili baraba («on sebe vidi kao heroja, možemo ga smatrati protuvom, a ja se uzdržavam od suđenja», piše Karer), nema nikakve sumnje u ponesenost Karera neobičnom ličnošću Limonova.
Karer poznaje Limonova. Upoznao ga je još daleke 1983. godine, kada ga je kao mladi novinar intervjuisao posle objavljivanja u Parizu njegovog «Dnevnika gubitnika». U to vreme Eduard Savenko uživao je u gradu na Seni reputaciju kultnog andergraund pisca. Pank ubeđenja budućeg junaka svoje knjige otkrio je, kako se sada seća, prilikom davnašnje posete roditeljima, kada je u njihovoj biblioteci pronašao roman «To sam ja, Edička» (u Francuskoj objavljen pod naslovom: «Ruski pesnik više voli velike crnce»). Bila je to knjiga koju je Limonov poslao Karerovoj majci s posvetom «Za Elen Karer d’Enkoz, od književnog Džonija Rotena» (pseudonim Džona Lajdona, bivšeg pank pevača grupe «Seks pistols» i vođe pank pokreta u Engleskoj — prim. M.P). Uvaženi akademik i istoričar, Karerova majka je knjigu prokomentarisala kao «pornografsku i dosadnu», ali je sin, ipak, otišao s njom u džepu.
Susret sa Karadžićem
Majka Emanuela Karera, inače je stručnjak za Sovjetski Savez, a njen otac je Gruzijac. Kao mladi autor Karer se dugo uzdržavao da zagazi u atar svoje neprikosnovene majke, da bi poslednjih godina često putovao u Rusiju, tražio i nalazio inspiraciju za svoje knjige. Tu je ponovo sreo i Limonova.
Preko lika Limonova, Karer je pružio i pregled novije ruske istorije i istorije Evrope posle rušenja Berlinskog zida i utoliko je njegova knjiga složenija, celovitija i današnjem čitaocu bliža i zanimljivija. Napisana je živo, čita se u dahu, kao avanturistički roman. U njoj se često sreće i sam autor koji, kao što rekosmo, o sebi piše u prvom licu jednine, iznosi svoje poglede na savremenu istoriju, dileme i teškoće da zauzme stav u odnosu na složene situacije poput, na primer, rata u bivšoj Jugoslaviji. On tako, pored ostalog, konfrontira viđenje Srba kao isključivih krivaca za poslednje ratove na Balkanu sa fleksibilnijim stavovima o složenosti situacije na terenu i istorijskom nasleđu. Opisuje i čuveni snimak Bi-Bi-Sija na kojem je Limonov prikazan kako razgovara sa Radovanom Karadžićem, a potom puca iz mitraljeza na opsednuto Sarajevo. Kada je ponovo pogledao snimak — zbog kojeg neki smatraju da Limonova treba optužiti za ratni zločin — «ohladio se i napustio je pisanje knjige tokom više od godinu dana». Na njenim stranicama sada se može pročitati da je taj prekid nastupio «ne toliko što se na snimku vidi moj (Karerov) junak kako čini zločin — istina, ne vidi se ništa slično — već zato što je smešan»… i opis Limonova kao «klinca uživljenog u ulogu jakog momka».
Limonov danas živi u Moskvi. Bezmalo sedamdesetogodišnjak, redovno organizuje demonstracije u prilog sloboda okupljanja i izražavanja, sukobljava se sa policijom, biva zatvaran. Zagovornik spoja ekstremno levih i ekstremno desnih stavova, nostalgičan za Staljinovim vremenom kada je, prema njegovom mišljenju, društvo bilo najstabilnije, sebe smatra «jednim od najzanimljivijih političara u Rusiji» i «brojem jedan opozicije». Ako bi došao na vlast, rekao je u intervjuu koji je početkom septembra objavio nedeljnik «Poen», izgradio bi novu rusku prestonicu «u Sibiru, recimo», a Kremlj bi ukazom pretvorio u muzej.
Zanimljivo je da je Limonov, opšte smatran talentovanim piscem i pesnikom (prevodio ga je i Brodski), izgleda digao ruke od pera. «Romansijer u meni ustupio je mesto mnogo zanimljivijim stvarima, jer roman je primaran žanr, prelazna etapa. A pisanje poezije je samo dranje, divlji krik, nema ništa zajedničko s profesijom», rekao je u istom intervjuu. Da li će njegovi čitaoci biti time razočarani, nemoguće je reći, barem ne sa pouzdanošću koja važi za sud da on, kao lik knjige Emanuela Karera, oduševljava francusku publiku. Ko zna, možda će još veću slavu steći na filmskom platnu, ako Karerova vrlo «filmična» knjiga bude ekranizovana. Razmišljanje nije bez osnova, jer su mnoga Karerova dela filmski adaptirana, a jedno — «Školsko zimovanje» — dvostruko je nagrađeno: prestižnim književnim priznanjem «Femina» (1995) i nagradom žirija na Kanskom festivalu (1997).
«Печат», 22 septembar 2011
