The Night Supper
Едуард Лимонов
Ја сам усамљен човек и имам забаве усамљеног човека. Чак и док сам живео са неколицином жена, био сам и остао усамљен.
Пошто сам слетео у Њујорк, десетак година после свог првог приземљења овде, из радозналости сам се настанио у оном истом хотелу «Лејтем», у коме сам провео своју прву ноћ на америчком континенту — ноћ између 18. и 19. фебруара 1975. године; и ишао сам његовим ходницима сомнамбулно прождирући прошлост. Нисам телефонирао старим пријатељима. У дубини мога срца живела су топла осећања према њима, али нисам желео да их видим. Волим да личности из мог прошлог живота мирно седе на својим местима, а не да ми се смуцају око ногу и да одједном неумесно ускачу у садашњост.
Чим сам се обрео у граду моје друге младости, ја сам се, можда несвестан тога, вратио својим навикама из оног времена, чак ми је и распоред постао искидан, грозничав и хаотичан, онако како је то било оних година. Изненада бих се будио у два сата ујутро, облачио, силазио у Њујорк и лутао улицама до зоре. У свитање бих у супермаркету куповао пакет пива, парче пољске кобасице, искривљене у облику слова «П» и одлазио у хотел. Укључим телевизор, легнем у кревет, пијем својих шест конзерви и једем кобасицу. Та кобајаги већ барена кобасица била је, слутим, направљена од чистих хормона, у сваком случају, кад је загризеш, има отровно-ружичасту боју. Исто тако отровне, ружичасте и зелене беху боје на екрану оног старог телевизора.
Лежећи у «Лејтему» уз пиво, телевизор и пољску кобасицу, са задовољством сам открио да сам апсолутно срећан. Ступид шоуи, који су ми се некада свиђали, имали су наставке или су се понављали, тако да сам, без по муке, за неколико дана распознавао ко је ко у новим шоуима.
То што су шоуи — ступид, уопште није сметало мојим мислима, које су ми навирале поводом њих, да буду озбиљне и дубоке мисли. Гледајући ухрањена лица јунака, безазлено сам мислио да «Америкенси» личе на дошљаке из космоса. Да имају кудикамо мање бора него Европљани, да, ако је европско лице — комад мишићавог меса, који се рачва на вреће подочњака, упале образе, торбе код уста и ушију, онда је америчка физиономија — комад глађег меса. Голи и бестидни одливак, није изубијан историјом ни изоштрен префињеним обрасцима културе. Сетио сам се филма о «бади-натчерс» — отимачима тела, дошљацима из космоса који су «клонови» људи а не људи. Ако се загледате у глумце «Династије» или «Даласа» (наводим их овде не да би их презриво осудио с позиције уображеног интелектуалца него због тога што те шоуе зна читав свет и свако може да провери), онда ћете лако запазити нељудску глаткоћу лица, нељудски здраву косу без оштећења — такве су вештачке перике или длака код добро одгојених кастрираних паса. Телевизијски Американци личе још и на психичке болеснике, избодене инсулином. (Пре много година, у харковској психијатријској болници, био сам окружен мирним хомункулусима, болесницима који су добијали инсулин. Тако да знам о чему говорим — предмет истраживања). Наши амерички «брадерс» изгледају као «пипл», али ако распоримо, рецимо, ногу или руку (као што у филму «Екстерминатор» робот Шварценегер «поправља» своју руку), хоће ли се појавити механички скелет и електронске штампане плоче, као у компјутеру? На срећу, реални житељи америчких градова и насеља су мање глатки него телевизијски Американци.
Читавог «тог» дана била је врућина. Али, пред вече постаде свежије а пошто је пао мрак — још свежије. Ветар је одувао топле облаке са неба над Њујорком, појавио се велики месец, и читава природа се обликовала попут јесени. Није била сезона за такву свежину, почетак септембра у Њујорку је обично влажно-тежак и врућ, зато сам се и осећао чудно. Око поноћи сам се обрео на Бродвеју, у мидл-тауну, у бару. Џез певачица је певала седећи за клавиром.
У полутами сам попио неколико «гинеса», један за другим, и покушао да заподенем разговор с певачицом. Певачица ме је одбила. Овај догађај неће опалити као пушка у последњем чину код Чехова, међутим, он је дао тон вечери и ноћи. Пошто сам се симболички осећао одбачен, одбацила ме је не само певачица него и Њујорк, горео сам од жеље да будем примљен натраг, у окриље роднога града, и видећете куда ме је одвела та жеља. Разлог одбацивања формулисала је певачица у отвореној форми, тако да дозвољавам себи навођење нашег кратког разговора. На моја питања: када завршава са певањем и могу ли јој понудити дринк у неком другом бару, висока девојка је извукла из торбице наочаре са црвеним оквиром (била је пауза између чинова), ставила их на очи и озбиљно, без осмеха, са наочарима, рекла: «Сори, не. Имам довољно мушкараца у свом животу. Једног сталног бојфренда и тројицу нерегуларних. Да си у шоу-бизнису, могао би ми помоћи да се извучем из ове «влажне рупе» — штиклом је ударила по струготинама пода.— А ти ниси чак ни Американац. Верујем да си ти добар мушкарац, али сам уморна од мушкараца.»
Скинула је наочаре и сакрила их у торбицу. Рекао сам јој да сам имао на уму само да је позовем на дринк, зато што ми се свидело како она, девојка белкиња, сјајно изводи репертоар Били Холидеј. Па, да, сав репертоар се завршава у кревету, рекла је она уморно. «Неко јој је урадио нешто врло лоше у кревету, зато је она сада непријатељ свих кревета» — помислио сам.
Изашао сам из бара и без размишљања кренуо горе Бродвејом. Ствар је у томе што сам 1977. живео тамо, горе на Бродвеју. Саме ноге ме понеше, по навици, према хотелу «Ембаси». Тамо сам већ боравио, приликом оног доласка. Знао сам да су Јапанци, који су купили зграду, од лепо упропашћеног смрдљивог хотела, у којем је становало неколико стотина сиромаха, направили глупи апартмански комплекс «Ембаси-Тауер»… Када сам дошао до 72. стрита, почео сам да тапкам на Ист-углу… Тапкајући, помислих да нема смисла ићи горе на Бродвеј, да имам потребу макар за пивом, а можда и за полукругом пољске кобасице. «Гинес» у пиано бару уопште се није уклапао у моје ресурсе, а још мање три «гинеса»… Ако купим кобасицу и пиво, трошкови се неће избалансирати, али ћу барем да зауставим процес — погубно расипништво. Могу да се вратим Бродвејом неколико улица ниже — тамо код Анзонија Пост-офиса је супермаркет «Ај енд Пи», ради читаве ноћи. Међутим, врло је могућно да га више нема.
Супермаркет је био на свом месту и радио — весело су се жутела његова мутна непробојна стакла. Ганут, уђох у мог старог познаника. Лице ми запахнуше уобичајени задаси нечистоће… У њему сам безброј пута ноћу куповао «свој мени» — кобасицу, пиво, одвратни јевтини хамбургер, хлеб налик на памучну вату… Још увек онај исти гојазни Мексиканац гард са пендреком (да ли је то он или није?) сплеткари са црном касирком, онај исти менаджер (сивозеленог лица) се шетка поправљајући колица, ниски стомак му је надувавао оне исте панталоне. Оно исто светлоцрвено млевено месо, ознојено испод пластике, нуђено је за хамбургере. Суперобиље јевтине, нездраве, грубо упаковане хране… Рај за сиромахе. Замрзнуте кокоши су у сантама леда, испод витрине за месо, прљава вода лије по плочицама. О, самопослуго моје њујоршке младости, тебе нису преуредили као «Ембаси», остала си она иста запуштена институција каква си и била. Обично су се моје комшије из «Ембасија» — велферовци-алкохоличари1, ушуњавали ноћу, тетурали се између твојих јевтиних чуда и бирали неки «малт-ликер» са отровно-сивкастом етикетом. Становништво бољег имовинског стања нагрнуло би према обалама Бродвеја, код Анзонија Пост офис стејшен, било је мање црних лица… Супермаркет ће ускоро да преуреде, да га стерилишу и повећају цене…
Пошто нисам нашао кобасицу, узех свињетину у конзерви и пластичну кесу са земичкама. Сада су продавали хард-ликер!2 У посебном одељку, са готово непробојним стаклима. У моје време, пажњи купаца нуђени су једино пиво и убиствени малт-ликери. Кроз главу ми пролете мисао о разлогу за непробојна стакла (момци из Харлема пљачкају алкохол по супермаркетима који раде целе ноћи? Мало је вероватно…), узех флашу портвејна и, пошто сам расејано спаковао куповину у браун-бег3, напустих супермаркет.
Ноћ је била још ноћнија. Помисао на четрдесет дугих блокова, који ме раздвајају од хотела «Лејтем», одлучно је одбацила непривлачну хипотезу о путовању у сабвеју, напипао сам флашу портвејна у браун-бегу, згужвао кесу са земичкама и решио да приредим себи ноћни сапер у природи. Пикник. Где? Ако не будем ленчарио и одмах кренем са Бродвеја према Централ парку, могу се лепо сместити у траву и јести сапер на поетичној њујоршкој месечини. Да се сетим младости — отарасим старости…
Овде дозвољавам себи дигресију, која се односи на историју мојих односа са Централ парком. Разуме се, Њујорчани се боје ноћног парка и ноћу не скитају њиме. (Најсевернији део парка, који се граничи са Харлемом, белци мало или уопште не посећују чак ни дању, а да не говоримо о ноћи…). Ја сам — посебан тип. Страх ми је познат као и свима, али увек настојим да кршим забране. И увек настојим да покажем своју храброст и себи и другима. Да први пут пресечем Централ парк ноћу побуђује ме, ипак, крајњи умор а не храброст. Добро сам пио код пријатеља Бахчањана на Ист 83-oj, па пошто нисам имао пара за аутобус или метро, одлучих се, зашто не бих? (Од тог пријатеља, кога сам често посећивао у оно време, обично сам се враћао обилазећи Централ парк ободом, то јест, спуштао сам се Ист-Сајдом до 59-те — то је Централ парк Сауф, ишао њоме до Веста а затим се пењао Вестом до «Ембасија»). Прескочио сам камену ограду парка (могао сам да уђем на једну од увек отворених капија, али сам радије прескочио ограду, као што доликује лопову-бандиту, за случај да ме неко види) и кренуо на Вест, из ината, од дрвета до дрвета, од жбуна до жбуна, отворено, бучно. Као што доликује бандиту, домороцу, газди територије. У себи сам се убеђивао: «Едварде, ти си зликовац, сурова ноћна фигура која безбрижно шета својом територијом. Ти си најстрашније створење у ноћи, твоји циљеви су непознати или непредвидљиви. Тебе би требало да се боје…»
Закаснели бициклист, који је можда поверовао у моју магичну формулу, уплашено се одмакао од ивице и, пошто се примакао уз неколико таксија што су пресецали парк са Иста на Вест, навалио је на педале. Можда би заиста требало да ме се озбиљно боје, онаквог какав сам био 1977. године? А био сам у кризи, нисам имао шта да изгубим, и још ништа нисам нашао… Пошто сам се избезобразио, почео сам да сечем Парк сваки пут када ме је случај водио ноћу са Апер Ист-Сајда или на Апер Ист-Сајд. Сваки пут сам осећао одређени страх, али тај двадесетоминутни или двадесетпетоминутни «трил»4 ми је постао неопходан…
Сећајући се својих подвига у прошлости, осмехујући се својој неразборитости, ишао сам према Парку у области 70-те стрит. Браун-бег у руци, беле фармерке, чизме, светли сако. Не осврћући се, не бирајући тренутак, дошао сам до клупе, стао ногом на седиште, затим на наслон клупе па — на ограду Централ парка. И одлучно скочио доле. Релативно ниска ограда с уличне стране била је, међутим, неколико метара дубља у парку. Земља је била даље него што сам очекивао. На срећу, слој траве на коју сам слетео био је дебео, као стомак просечног Американца.
Међутим, тамо је било лепо. Месечина. Јаки мириси биљака, које су већ почеле да труле, без обзира на мирис градске прашине и бензина, који захвата све. Маскенбал дрвећа, од којих свако има дубоку и недокучиву сенку. Корачао сам шуштећи травом.
Ипак, нисам улазио у дубину. Остао сам на познатој територији. Према 72-oj стрит у моје време су седели локални власници паса и локалне атлете, размењујући шале и доскочице. Ми, људи из «Ембасија», такође смо посећивали ово парче парка. Управо наши људи су долазили са бубњевима и приређивали музичку ноћ Африке. Ко лупа сада? Исељени негде у 150-те улице, бивши «наши» долазе са бубњевима на ово парче? Били су ми потребни драги звуци драгих тамтамова, као пратња ноћног сапера. «Можда се плашиш, Едварде?» — питао сам себе, улазећи под необично разгранат бор.— «Прешао си у вишу социјалну класу и плашиш се забава прошле социјалне класе, грабиш што ближе излазу?…»
Стабло бора налазило се на стрмини малог брега, а део круне, њене гране, јаке као засебно дрво, савијале су се наниже и шириле по трави, штитећи ме фронтално од… рецимо, доконих погледа. Пошто сам удахнуо боровину, спустио сам браун-бег на траву. У жељи да јаче осетим боровину, одломио сам грану, убо се, протрљао неколико иглица и мирисао их. О, како ми је добро! Осећао сам се као викендаш на одмору, те се гласно насмејах.
Уз први гутљај портвејна било ми је још боље… Спетљао сам се док сам отварао конзерву. Недовољно снажно сам повукао прстен, због чега сам скинуо само део металне коже са ње, само мала рупа је отварала приступ садржини. Морао сам да очистим грану од иглица па да ишчепркавам лепљиве комаде свињетине. Свињетина је била слатка. Пошто никад нисам био гурман, јео сам с апетитом…
Уморан од ишчепркавања свињетине, мрвљења земички и жвакања, ставио сам конзерву на браун-бег, попио читав низ гутљаја портвејна и прислонио се уз стабло. У даљини су промицала стада аутомобила; звуци полицијских сирена, ублажени даљином, мање су ме нервирали, заједницом разбарушеног биља владали су сеоски мир и спокојство. Кроз четине бора, на мој браун-бег, на унакажену конзерву и земичке падале су капи месечеве светлости. Када је ветар померао круну, капи су прскале мало у страну, на траву…
Наравно, навирале су ми успомене. Оне се увек јављају када сам удобно смештен, и узурпирају садашњицу. На мене су навалиле успомене, као љубичасти облаци, али невидљиви, као радијација. У мислима сам отишао до бубњара, а од њих кроз Централ парк Вест на 71-у стрит. Тамо сам неколико дана радио са времешним Љоњом Косогором, постављали смо рендген-апарат доктору… време је сажвакало докторово презиме. Пошто смо га поставили, почели смо дебелим оловом да облажемо зидове собе са рендгеном… Шта ће ми то сећање?… Испоставља се да сећање, забављено металима, тражи оловне листове. Кроз године избише тешки оловни листови, њихова структура, огреботине по њима… Широк, округли чекић од дрвета равномерно се спуштао на црни лист, развлачећи га по површини зида… Затим је сећање одабрало Љоњу Косогора. Погурени, високи Љоња Косогор закопчава московски ватирани капут, идемо 71-ом у правцу Бродвеја — у Мекдоналдс… Унутрашњост Мекдоналдса на Бродвеју: Косогор, који се свукао до кошуље, једе, узима прстима «френч-фрајс»5, мене назива «пиздавац» јер воли да… Косогор се старао о мени као отац, и по годинама ми је могао бити отац… Где ли је сада он, Љоња Косогор? Сетио сам се Косогорове пећине у «Асторији», његових инструмената… Требало би да му телефонирам, он је добар чика… Гуцнуо сам портвејн… И, док сам стављао флашу у траву, угледах човека како стоји кријући се од мене у грању и заклањајући ми месечеву светлост…
Ужас није виши степен страха него — посебно стање. Ужас је немогућно осетити у кафићу на Тргу републике у Паризу, док противник у свађи, која се постепено усијава, вади нож и прети вам ножем. Нормално је осетити страх. Тип са ножем може да буде озбиљан тип, да вам га, на крају крајева, ипак зарије у стомак. Или ће да сакрије нож. Али, око вас су друга људска бића, одједном ће се умешати патрон6 , ви баш и не верујете да ће он употребити нож, при том ће вам, можда, поћи за руком да га гађате чашом, да га ударите столицом по нози. Ви не желите да изгубите своје мушко достојанство, вичете на њега, он вас вређа… Ако вам и јесте страшно, уопште вам није ужасно… Друга ситуација је: рат, ви лежите са осталим војницима очекујући знак за напад, у руци вам је аутомат, његова чврстина вас храбри. Чак и ако следеће секунде ваш положај задеси директни погодак бомбе — нећете стићи ни да се уплашите…. Трећа ситуација: пали сте у заробљеништво неке организације, а организација вас је сместила у подрум, приковала вас је уз гвоздени колац — ви осећате страх (таоце ипак убијају, мада ретко), физичку неугодност, понижење… Али ваши маскирани отмичари доносе вам јело, можете чак и да разговарате с њима, у условима када је све или много тога јасно, не може настати ужас. Да би се осетио ужас, нужни су следећи услови: 1. Готово потпуно немање информација о Опасности; 2. Ситуација која спречава добијање информација о Опасности; 3. «Мистички моменат» — непредвидљиво, нелогично понашање Опасности (Звери, Змаја, Монструма, Франкенштајна, Болесног ума…), коју гони нељудски циљ… Осетио сам управо ужас. Он (Опасност) стоји ћутке, у светлим панталонама, белој кошуљи… с ножем. (Шта ће му голи нож у руци, какав му је циљ?) Велики, некако театралан, срачунато значајан, као коса код Смрти на гравирама, нож је час севао, доспевајући под месец или звезду или далеки лампион, час тамнео, готово нестајући. Он је држао нож у левој руци крај бедра, друга рука је склањала грану. Пошто је склонио грану, гледао је у мене.
Он је могао бити неустрашиви бизнисменшаљивџија, који је искочио из једног од скупих апартман-билдинга на Централ парк Вест да се опасно разоноди у ноћи (мало је вероватно…), али шта то мења… Укочио сам се, као кататоник, флаша портвејна ми је једва одмакнута од уста, у нивоу груди…
Он је ћутао придржавајући грану руком… И нож… То је био белац, па чак, по свој прилици, плавушан. Такође је сасвим вероватно да га је чинила плавушаном зелена светлост, која је избијала из траве и дрвећа. Црте лица нисам могао да разаберем, јер му је месец био иза леђа. Средњег раста, пуначког тела, или је изгледало пуначко због широких панталона и кошуље… Посматрао сам га хипнотисан, као патуљак пред разјапљеним чељустима бое. Само зато што му нисам видео очи, смогао сам снаге да гласно изговорим: «Вуд ју лајк ту хев а дринк7 са мном?» И пружих руку са флашом у правцу њега. Чим сам му понудио пиће, сместа сам схватио да сам направио глупост пружајући му флашу — моје једино оружје против његовог великог ножа.
Он је пустио грану, окренуо се и, тихо шуштећи травом, отишао у дубину парка. Није желео алкохол, није тражио да му дам «мани», он је био из највише, најстрашније категорије — идеалист месечеве светлости. Типови који не желе ваш новац нити желе да вас силују, по свој прилици, желе да вас поједу… Иначе, шта ће му нож? Такав нож. Да вас закољу и поједу. Као што сам ја управо појео свињетину у желеу. Под овим истим бором. Осећао сам се као патуљак у кавезу, кога је газда осмотрио и због нечег није одабрао за свој оброк… Пратећи силуету која се удаљавала, принео сам флашу устима и исисао што сам више могао слатке и жестоке течности. И покушао сам да се сетим да ли сам икад у животу био у сличном стању. Морао сам да се спустим на узраст од девет година — доба ране свести о себи. У великој, бучној олуји одједном сам осетио да ће ми родитељи једном умрети и да ћу остати сам. У тој непогоди сам ја, дете, схватио људску судбину. Сећам се, расплакао сам се кријући главу у мрачни шифоњер, који се налазио у ходнику стана — у њему смо држали стару ћебад и свакакву непотребну старудију. А гром је потресао небо над периферијом Харкова. И мајка је дошла из кухиње да ме теши. Зашто ме је управо током те олује посетио ужас? Али, то је био ужас сасвим другог карактера — ужас човекове судбине. Ужас будуће смрти — идеје смрти уопште…
Од 72-е је допирао мирис дима. Запалили су ватру тамо, шта ли? И са тим истим таласом ваздуха приближише ми се бубњеви. Подигао сам конзерву и завукао прсте у свињетину. Лепљиви желе ми је отежавао да прстима држим парче. Ја бих виљушку… Сажвакао сам и прогутао слатко месо. Обрисах прсте о траву. Прсти су ми мирисали — омирисао сам их… неочекивано, на рибу. Очигледно, септембарска трава, сједињена са желеом (бикарбонати, хлорхидрати? шта је тамо?) дала је мирис рибе… Централ парк је подрхтавао свим својим дубинама, тамним и светлим мрљама, у свим нијансама зеленила — од бледосалатног до тамнојеловог, свим дистанцама, свим геометријским формама, тачније, безобличностима. И тихо је дувало доле по трави, у моје ноге. Као да су негде била отворена врата, као промаја у великом стану, а стан се развукао на педесетак улица са севера на југ, и на десетак улица са запада на исток. Дувао је тако пробојан ветар… Ветар смрти?… Овај тип је, очигледно, луд. Зашто скита са… огромним ножем, налик на театарски или кухињски? Зашто показује а не скрива нож? Рецимо, црнци или порторикански мангупи воле фине ножеве са оштрицом која искаче изнутра. Или на расклапање, који опругом избацују оштрицу са једног краја. Ножеви Порториканаца личе на Порториканце — такође су танки и спретни. Ја нисам крупан, па осећам симпатије према Порториканцима? Можда… Тип није Порториканац, силуета му није таква. Ћакнути белац у чијој су се глави замрсиле све жице… Случајно, противприродно су се спојиле и затвориле, он лута ноћним парком без циља, као минотаур копитар, затворен. Неке жице у мозгу су му се спојиле са супротним жицама. И то је све… Међутим…
Иза леђа на брегу зачух крцкање. Неко је нагазио на грану у трави, на празну кесу испод, на… Сама леђа ми се одлепише од боровог стабла. Не устајући, клечећи сам направио вешт окрет-пируету, као Принц у «Успаваној лепотици» и угледао ЊЕГА. Сада је стајао изнад мене, у оној истој пози, једна рука склања борову грану с лица, у другој је — театарски нож. Табани ми се охладише, зној ми изби, осетио сам — на листовима ногу… Што би ми се листови знојили?! Ову чудну биолошку појаву схватио сам као последње упозорење организма забринутог за самоочување, замислио сам себе као машину која ће сваког часа да експлодира: све казаљке свих манометара показују црвену линију и трепере, и трзају се. Требало је хитно спасавати своју кожу. Устао сам, дигао флашу, лагано сам изашао испод бора раздвајајући његову круну која се простирала по трави. Знао сам да, ако пожурим (моја леђа су пажљиво бележила притисак његовог погледа) према излазу, ка 72-oj улици, тип са замршеним жицама у глави ће да се баци на мене, зато што ће његове зенице (или тамо неки део очију који му служи за регистровање) фиксирати страх у мојим леђима. А његове реакције су усклађене са страхом. Одређена топлота, одређена количина страха га «укључује», и он тада коље, шкрипи зубима, вади бубреге и једе их, вади срце и једе срце… Због нечег сам се сетио да су капетана Кука појели пошто су се уверили да он није Бог. И помислио сам да је, можда, осуђена жртва, предата минотауру у пећини, осећала нешто слично ономе што ја сада осећам: насамо са злим (туђим) мозгом, окружен литицама, камењем и дрвећем… Идеја човека је злочиначка за патуљка, кокошке, за овце и краве. За њих је Човек — Зли дух. Минотаур је злочинац за човека…
Машући флашом, без журбе се упутих у дубину парка. Тамо куда мрачне и замршене асфалтне стазице лагано одводе путника — дужином која је једнака дужини тринаест блокова — на Јужну стрит Централ парка. Улицу скупих хотела и дугачких лимузина. Отац ми је у детињству чврсто усадио да никада не треба бежати од паса. Типови са погрешно спојеним нервима-жицама у глави морају се потчињавати законима инстинкта, који су слични законима инстинкта код великих паса. Законима лова.
Првих неколико минута су ми тешко пали. Било ми је лакше када његов поглед више није могао директно да ми види леђа, због растојања, када су моја леђа покривали грање, жбуње, чак и литице, угао литица (Централ парк се налази на базалтном платоу. У праисторијско доба изгребао га је ледник, који је клизио по њему). Он није јурнуо за мном зато што Циљ, Плен у његовом програму има друге карактеристике: Он (Циљ, Плен) се нервно трза, виче, цичи, бежи од. Моји звукови и кретање нису притискали његов окидач. Убеђен сам у то. Такође сам убеђен: да сам се понашао друкчије, да је мој страх био регистрован његовим средствима, остао бих да лежим под оним бором, са прстима у свињском желеу — птице скакућу кљуцајући земичке, флаша портвејна скотрљана на асфалтну стазицу — моја крв, доброг састава, натапала би земљу и слепљивала траву у колтунске8 праменове, као што чоколада слепљује косу детета…
Док сам се приближавао Јужној Централ парка, још увек бучној и светлој у ноћи, осетио сам мучнину. Прислонио сам се уз ограду и повратио отрове: свињетину, портвејн и земичке, озрачене погледом Болесног ума.
Постоји научна теорија по којој је све могућно, само у строго одређено време. Ако се инцидент у Централ парку објашњава том теоријом, добија се да сам ја насилно упао у ново време поступком из старог времена, и неусклађеност тих времена умало ме није уништила. Године 1977. лутао сам по ноћном Њујорку излучујући друкчије биопоље — јако и опасно. Снаге мог садашњег поља (поља париског писца), без обзира на сву моју храброст и искуство, једва су биле довољне да одбију Болесни ум. Године 1977. минотаур би се уплашио и да ми приђе. Један минотаур другом минотауру.
превела Радмила Мечанин
Напомене
1 Велферовац — корисник социјалне помоћи у САД. (Прим. прев.)
2 Жестоки алкохол (енгл.). (Прим. прев.)
3 Кеса од дебеле хартије. У такве кесе се пакује оно што је купљено у америчким супермаркетима. (Прим. прев.)
4 Ужас. (Прим. прев.)
5 Пржени кромпир, сечен на кришке. (Прим. прев.)
6 Газда кафеа. (Прим. прев.)
7 Хоћете ли да пијете? (енг.). (Прим. прев.)
8 Колтун — Phia polonica, гнојно обољење коже, од кога се коса, као и дужа длака код животиња, слепљује у праменове.— (Прим. прев.)
The Night Supper
Eduard Limonov
Ja sam usamljen čovek i imam zabave usamljenog čoveka. Čak i dok sam živeo sa nekolicinom žena, bio sam i ostao usamljen.
Pošto sam sleteo u Njujork, desetak godina posle svog prvog prizemljenja ovde, iz radoznalosti sam se nastanio u onom istom hotelu «Lejtem», u kome sam proveo svoju prvu noć na američkom kontinentu — noć između 18. i 19. februara 1975. godine; i išao sam njegovim hodnicima somnambulno proždirući prošlost. Nisam telefonirao starim prijateljima. U dubini moga srca živela su topla osećanja prema njima, ali nisam želeo da ih vidim. Volim da ličnosti iz mog prošlog života mirno sede na svojim mestima, a ne da mi se smucaju oko nogu i da odjednom neumesno uskaču u sadašnjost.
Čim sam se obreo u gradu moje druge mladosti, ja sam se, možda nesvestan toga, vratio svojim navikama iz onog vremena, čak mi je i raspored postao iskidan, grozničav i haotičan, onako kako je to bilo onih godina. Iznenada bih se budio u dva sata ujutro, oblačio, silazio u Njujork i lutao ulicama do zore. U svitanje bih u supermarketu kupovao paket piva, parče poljske kobasice, iskrivljene u obliku slova «P» i odlazio u hotel. Uključim televizor, legnem u krevet, pijem svojih šest konzervi i jedem kobasicu. Ta kobajagi već barena kobasica bila je, slutim, napravljena od čistih hormona, u svakom slučaju, kad je zagrizeš, ima otrovno-ružičastu boju. Isto tako otrovne, ružičaste i zelene behu boje na ekranu onog starog televizora.
Ležeći u «Lejtemu» uz pivo, televizor i poljsku kobasicu, sa zadovoljstvom sam otkrio da sam apsolutno srećan. Stupid šoui, koji su mi se nekada sviđali, imali su nastavke ili su se ponavljali, tako da sam, bez po muke, za nekoliko dana raspoznavao ko je ko u novim šouima.
To što su šoui — stupid, uopšte nije smetalo mojim mislima, koje su mi navirale povodom njih, da budu ozbiljne i duboke misli. Gledajući uhranjena lica junaka, bezazleno sam mislio da «Amerikensi» liče na došljake iz kosmosa. Da imaju kudikamo manje bora nego Evropljani, da, ako je evropsko lice — komad mišićavog mesa, koji se račva na vreće podočnjaka, upale obraze, torbe kod usta i ušiju, onda je američka fizionomija — komad glađeg mesa. Goli i bestidni odlivak, nije izubijan istorijom ni izoštren prefinjenim obrascima kulture. Setio sam se filma o «badi-natčers» — otimačima tela, došljacima iz kosmosa koji su «klonovi» ljudi a ne ljudi. Ako se zagledate u glumce «Dinastije» ili «Dalasa» (navodim ih ovde ne da bi ih prezrivo osudio s pozicije uobraženog intelektualca nego zbog toga što te šoue zna čitav svet i svako može da proveri), onda ćete lako zapaziti neljudsku glatkoću lica, neljudski zdravu kosu bez oštećenja — takve su veštačke perike ili dlaka kod dobro odgojenih kastriranih pasa. Televizijski Amerikanci liče još i na psihičke bolesnike, izbodene insulinom. (Pre mnogo godina, u harkovskoj psihijatrijskoj bolnici, bio sam okružen mirnim homunkulusima, bolesnicima koji su dobijali insulin. Tako da znam o čemu govorim — predmet istraživanja). Naši američki «braders» izgledaju kao «pipl», ali ako rasporimo, recimo, nogu ili ruku (kao što u filmu «Eksterminator» robot Švarceneger «popravlja» svoju ruku), hoće li se pojaviti mehanički skelet i elektronske štampane ploče, kao u kompjuteru? Na sreću, realni žitelji američkih gradova i naselja su manje glatki nego televizijski Amerikanci.
Čitavog «tog» dana bila je vrućina. Ali, pred veče postade svežije a pošto je pao mrak — još svežije. Vetar je oduvao tople oblake sa neba nad Njujorkom, pojavio se veliki mesec, i čitava priroda se oblikovala poput jeseni. Nije bila sezona za takvu svežinu, početak septembra u Njujorku je obično vlažno-težak i vruć, zato sam se i osećao čudno. Oko ponoći sam se obreo na Brodveju, u midl-taunu, u baru. Džez pevačica je pevala sedeći za klavirom.
U polutami sam popio nekoliko «ginesa», jedan za drugim, i pokušao da zapodenem razgovor s pevačicom. Pevačica me je odbila. Ovaj događaj neće opaliti kao puška u poslednjem činu kod Čehova, međutim, on je dao ton večeri i noći. Pošto sam se simbolički osećao odbačen, odbacila me je ne samo pevačica nego i Njujork, goreo sam od želje da budem primljen natrag, u okrilje rodnoga grada, i videćete kuda me je odvela ta želja. Razlog odbacivanja formulisala je pevačica u otvorenoj formi, tako da dozvoljavam sebi navođenje našeg kratkog razgovora. Na moja pitanja: kada završava sa pevanjem i mogu li joj ponuditi drink u nekom drugom baru, visoka devojka je izvukla iz torbice naočare sa crvenim okvirom (bila je pauza između činova), stavila ih na oči i ozbiljno, bez osmeha, sa naočarima, rekla: «Sori, ne. Imam dovoljno muškaraca u svom životu. Jednog stalnog bojfrenda i trojicu neregularnih. Da si u šou-biznisu, mogao bi mi pomoći da se izvučem iz ove «vlažne rupe» — štiklom je udarila po strugotinama poda.— A ti nisi čak ni Amerikanac. Verujem da si ti dobar muškarac, ali sam umorna od muškaraca.»
Skinula je naočare i sakrila ih u torbicu. Rekao sam joj da sam imao na umu samo da je pozovem na drink, zato što mi se svidelo kako ona, devojka belkinja, sjajno izvodi repertoar Bili Holidej. Pa, da, sav repertoar se završava u krevetu, rekla je ona umorno. «Neko joj je uradio nešto vrlo loše u krevetu, zato je ona sada neprijatelj svih kreveta» — pomislio sam.
Izašao sam iz bara i bez razmišljanja krenuo gore Brodvejom. Stvar je u tome što sam 1977. živeo tamo, gore na Brodveju. Same noge me poneše, po navici, prema hotelu «Embasi». Tamo sam već boravio, prilikom onog dolaska. Znao sam da su Japanci, koji su kupili zgradu, od lepo upropašćenog smrdljivog hotela, u kojem je stanovalo nekoliko stotina siromaha, napravili glupi apartmanski kompleks «Embasi-Tauer»… Kada sam došao do 72. strita, počeo sam da tapkam na Ist-uglu… Tapkajući, pomislih da nema smisla ići gore na Brodvej, da imam potrebu makar za pivom, a možda i za polukrugom poljske kobasice. «Gines» u piano baru uopšte se nije uklapao u moje resurse, a još manje tri «ginesa»… Ako kupim kobasicu i pivo, troškovi se neće izbalansirati, ali ću barem da zaustavim proces — pogubno rasipništvo. Mogu da se vratim Brodvejom nekoliko ulica niže — tamo kod Anzonija Post-ofisa je supermarket «Aj end Pi», radi čitave noći. Međutim, vrlo je mogućno da ga više nema.
Supermarket je bio na svom mestu i radio — veselo su se žutela njegova mutna neprobojna stakla. Ganut, uđoh u mog starog poznanika. Lice mi zapahnuše uobičajeni zadasi nečistoće… U njemu sam bezbroj puta noću kupovao «svoj meni» — kobasicu, pivo, odvratni jevtini hamburger, hleb nalik na pamučnu vatu… Još uvek onaj isti gojazni Meksikanac gard sa pendrekom (da li je to on ili nije?) spletkari sa crnom kasirkom, onaj isti menadžer (sivozelenog lica) se šetka popravljajući kolica, niski stomak mu je naduvavao one iste pantalone. Ono isto svetlocrveno mleveno meso, oznojeno ispod plastike, nuđeno je za hamburgere. Superobilje jevtine, nezdrave, grubo upakovane hrane… Raj za siromahe. Zamrznute kokoši su u santama leda, ispod vitrine za meso, prljava voda lije po pločicama. O, samoposlugo moje njujorške mladosti, tebe nisu preuredili kao «Embasi», ostala si ona ista zapuštena institucija kakva si i bila. Obično su se moje komšije iz «Embasija» — velferovci-alkoholičari1, ušunjavali noću, teturali se između tvojih jevtinih čuda i birali neki «malt-liker» sa otrovno-sivkastom etiketom. Stanovništvo boljeg imovinskog stanja nagrnulo bi prema obalama Brodveja, kod Anzonija Post ofis stejšen, bilo je manje crnih lica… Supermarket će uskoro da preurede, da ga sterilišu i povećaju cene…
Pošto nisam našao kobasicu, uzeh svinjetinu u konzervi i plastičnu kesu sa zemičkama. Sada su prodavali hard-liker!2 U posebnom odeljku, sa gotovo neprobojnim staklima. U moje vreme, pažnji kupaca nuđeni su jedino pivo i ubistveni malt-likeri. Kroz glavu mi prolete misao o razlogu za neprobojna stakla (momci iz Harlema pljačkaju alkohol po supermarketima koji rade cele noći? Malo je verovatno…), uzeh flašu portvejna i, pošto sam rasejano spakovao kupovinu u braun-beg3, napustih supermarket.
Noć je bila još noćnija. Pomisao na četrdeset dugih blokova, koji me razdvajaju od hotela «Lejtem», odlučno je odbacila neprivlačnu hipotezu o putovanju u sabveju, napipao sam flašu portvejna u braun-begu, zgužvao kesu sa zemičkama i rešio da priredim sebi noćni saper u prirodi. Piknik. Gde? Ako ne budem lenčario i odmah krenem sa Brodveja prema Central parku, mogu se lepo smestiti u travu i jesti saper na poetičnoj njujorškoj mesečini. Da se setim mladosti — otarasim starosti…
Ovde dozvoljavam sebi digresiju, koja se odnosi na istoriju mojih odnosa sa Central parkom. Razume se, Njujorčani se boje noćnog parka i noću ne skitaju njime. (Najseverniji deo parka, koji se graniči sa Harlemom, belci malo ili uopšte ne posećuju čak ni danju, a da ne govorimo o noći…). Ja sam — poseban tip. Strah mi je poznat kao i svima, ali uvek nastojim da kršim zabrane. I uvek nastojim da pokažem svoju hrabrost i sebi i drugima. Da prvi put presečem Central park noću pobuđuje me, ipak, krajnji umor a ne hrabrost. Dobro sam pio kod prijatelja Bahčanjana na Ist 83-oj, pa pošto nisam imao para za autobus ili metro, odlučih se, zašto ne bih? (Od tog prijatelja, koga sam često posećivao u ono vreme, obično sam se vraćao obilazeći Central park obodom, to jest, spuštao sam se Ist-Sajdom do 59-te — to je Central park Sauf, išao njome do Vesta a zatim se penjao Vestom do «Embasija»). Preskočio sam kamenu ogradu parka (mogao sam da uđem na jednu od uvek otvorenih kapija, ali sam radije preskočio ogradu, kao što dolikuje lopovu-banditu, za slučaj da me neko vidi) i krenuo na Vest, iz inata, od drveta do drveta, od žbuna do žbuna, otvoreno, bučno. Kao što dolikuje banditu, domorocu, gazdi teritorije. U sebi sam se ubeđivao: «Edvarde, ti si zlikovac, surova noćna figura koja bezbrižno šeta svojom teritorijom. Ti si najstrašnije stvorenje u noći, tvoji ciljevi su nepoznati ili nepredvidljivi. Tebe bi trebalo da se boje…»
Zakasneli biciklist, koji je možda poverovao u moju magičnu formulu, uplašeno se odmakao od ivice i, pošto se primakao uz nekoliko taksija što su presecali park sa Ista na Vest, navalio je na pedale. Možda bi zaista trebalo da me se ozbiljno boje, onakvog kakav sam bio 1977. godine? A bio sam u krizi, nisam imao šta da izgubim, i još ništa nisam našao… Pošto sam se izbezobrazio, počeo sam da sečem Park svaki put kada me je slučaj vodio noću sa Aper Ist-Sajda ili na Aper Ist-Sajd. Svaki put sam osećao određeni strah, ali taj dvadesetominutni ili dvadesetpetominutni «tril»4 mi je postao neophodan…
Sećajući se svojih podviga u prošlosti, osmehujući se svojoj nerazboritosti, išao sam prema Parku u oblasti 70-te strit. Braun-beg u ruci, bele farmerke, čizme, svetli sako. Ne osvrćući se, ne birajući trenutak, došao sam do klupe, stao nogom na sedište, zatim na naslon klupe pa — na ogradu Central parka. I odlučno skočio dole. Relativno niska ograda s ulične strane bila je, međutim, nekoliko metara dublja u parku. Zemlja je bila dalje nego što sam očekivao. Na sreću, sloj trave na koju sam sleteo bio je debeo, kao stomak prosečnog Amerikanca.
Međutim, tamo je bilo lepo. Mesečina. Jaki mirisi biljaka, koje su već počele da trule, bez obzira na miris gradske prašine i benzina, koji zahvata sve. Maskenbal drveća, od kojih svako ima duboku i nedokučivu senku. Koračao sam šušteći travom.
Ipak, nisam ulazio u dubinu. Ostao sam na poznatoj teritoriji. Prema 72-oj strit u moje vreme su sedeli lokalni vlasnici pasa i lokalne atlete, razmenjujući šale i doskočice. Mi, ljudi iz «Embasija», takođe smo posećivali ovo parče parka. Upravo naši ljudi su dolazili sa bubnjevima i priređivali muzičku noć Afrike. Ko lupa sada? Iseljeni negde u 150-te ulice, bivši «naši» dolaze sa bubnjevima na ovo parče? Bili su mi potrebni dragi zvuci dragih tamtamova, kao pratnja noćnog sapera. «Možda se plašiš, Edvarde?» — pitao sam sebe, ulazeći pod neobično razgranat bor.— «Prešao si u višu socijalnu klasu i plašiš se zabava prošle socijalne klase, grabiš što bliže izlazu?…»
Stablo bora nalazilo se na strmini malog brega, a deo krune, njene grane, jake kao zasebno drvo, savijale su se naniže i širile po travi, štiteći me frontalno od… recimo, dokonih pogleda. Pošto sam udahnuo borovinu, spustio sam braun-beg na travu. U želji da jače osetim borovinu, odlomio sam granu, ubo se, protrljao nekoliko iglica i mirisao ih. O, kako mi je dobro! Osećao sam se kao vikendaš na odmoru, te se glasno nasmejah.
Uz prvi gutljaj portvejna bilo mi je još bolje… Spetljao sam se dok sam otvarao konzervu. Nedovoljno snažno sam povukao prsten, zbog čega sam skinuo samo deo metalne kože sa nje, samo mala rupa je otvarala pristup sadržini. Morao sam da očistim granu od iglica pa da iščeprkavam lepljive komade svinjetine. Svinjetina je bila slatka. Pošto nikad nisam bio gurman, jeo sam s apetitom…
Umoran od iščeprkavanja svinjetine, mrvljenja zemički i žvakanja, stavio sam konzervu na braun-beg, popio čitav niz gutljaja portvejna i prislonio se uz stablo. U daljini su promicala stada automobila; zvuci policijskih sirena, ublaženi daljinom, manje su me nervirali, zajednicom razbarušenog bilja vladali su seoski mir i spokojstvo. Kroz četine bora, na moj braun-beg, na unakaženu konzervu i zemičke padale su kapi mesečeve svetlosti. Kada je vetar pomerao krunu, kapi su prskale malo u stranu, na travu…
Naravno, navirale su mi uspomene. One se uvek javljaju kada sam udobno smešten, i uzurpiraju sadašnjicu. Na mene su navalile uspomene, kao ljubičasti oblaci, ali nevidljivi, kao radijacija. U mislima sam otišao do bubnjara, a od njih kroz Central park Vest na 71-u strit. Tamo sam nekoliko dana radio sa vremešnim Ljonjom Kosogorom, postavljali smo rendgen-aparat doktoru… vreme je sažvakalo doktorovo prezime. Pošto smo ga postavili, počeli smo debelim olovom da oblažemo zidove sobe sa rendgenom… Šta će mi to sećanje?… Ispostavlja se da sećanje, zabavljeno metalima, traži olovne listove. Kroz godine izbiše teški olovni listovi, njihova struktura, ogrebotine po njima… Širok, okrugli čekić od drveta ravnomerno se spuštao na crni list, razvlačeći ga po površini zida… Zatim je sećanje odabralo Ljonju Kosogora. Pogureni, visoki Ljonja Kosogor zakopčava moskovski vatirani kaput, idemo 71-om u pravcu Brodveja — u Mekdonalds… Unutrašnjost Mekdonaldsa na Brodveju: Kosogor, koji se svukao do košulje, jede, uzima prstima «frenč-frajs»5, mene naziva «pizdavac» jer voli da… Kosogor se starao o meni kao otac, i po godinama mi je mogao biti otac… Gde li je sada on, Ljonja Kosogor? Setio sam se Kosogorove pećine u «Astoriji», njegovih instrumenata… Trebalo bi da mu telefoniram, on je dobar čika… Gucnuo sam portvejn… I, dok sam stavljao flašu u travu, ugledah čoveka kako stoji krijući se od mene u granju i zaklanjajući mi mesečevu svetlost…
Užas nije viši stepen straha nego — posebno stanje. Užas je nemogućno osetiti u kafiću na Trgu republike u Parizu, dok protivnik u svađi, koja se postepeno usijava, vadi nož i preti vam nožem. Normalno je osetiti strah. Tip sa nožem može da bude ozbiljan tip, da vam ga, na kraju krajeva, ipak zarije u stomak. Ili će da sakrije nož. Ali, oko vas su druga ljudska bića, odjednom će se umešati patron6 , vi baš i ne verujete da će on upotrebiti nož, pri tom će vam, možda, poći za rukom da ga gađate čašom, da ga udarite stolicom po nozi. Vi ne želite da izgubite svoje muško dostojanstvo, vičete na njega, on vas vređa… Ako vam i jeste strašno, uopšte vam nije užasno… Druga situacija je: rat, vi ležite sa ostalim vojnicima očekujući znak za napad, u ruci vam je automat, njegova čvrstina vas hrabri. Čak i ako sledeće sekunde vaš položaj zadesi direktni pogodak bombe — nećete stići ni da se uplašite…. Treća situacija: pali ste u zarobljeništvo neke organizacije, a organizacija vas je smestila u podrum, prikovala vas je uz gvozdeni kolac — vi osećate strah (taoce ipak ubijaju, mada retko), fizičku neugodnost, poniženje… Ali vaši maskirani otmičari donose vam jelo, možete čak i da razgovarate s njima, u uslovima kada je sve ili mnogo toga jasno, ne može nastati užas. Da bi se osetio užas, nužni su sledeći uslovi: 1. Gotovo potpuno nemanje informacija o Opasnosti; 2. Situacija koja sprečava dobijanje informacija o Opasnosti; 3. «Mistički momenat» — nepredvidljivo, nelogično ponašanje Opasnosti (Zveri, Zmaja, Monstruma, Frankenštajna, Bolesnog uma…), koju goni neljudski cilj… Osetio sam upravo užas. On (Opasnost) stoji ćutke, u svetlim pantalonama, beloj košulji… s nožem. (Šta će mu goli nož u ruci, kakav mu je cilj?) Veliki, nekako teatralan, sračunato značajan, kao kosa kod Smrti na gravirama, nož je čas sevao, dospevajući pod mesec ili zvezdu ili daleki lampion, čas tamneo, gotovo nestajući. On je držao nož u levoj ruci kraj bedra, druga ruka je sklanjala granu. Pošto je sklonio granu, gledao je u mene.
On je mogao biti neustrašivi biznismenšaljivdžija, koji je iskočio iz jednog od skupih apartman-bildinga na Central park Vest da se opasno razonodi u noći (malo je verovatno…), ali šta to menja… Ukočio sam se, kao katatonik, flaša portvejna mi je jedva odmaknuta od usta, u nivou grudi…
On je ćutao pridržavajući granu rukom… I nož… To je bio belac, pa čak, po svoj prilici, plavušan. Takođe je sasvim verovatno da ga je činila plavušanom zelena svetlost, koja je izbijala iz trave i drveća. Crte lica nisam mogao da razaberem, jer mu je mesec bio iza leđa. Srednjeg rasta, punačkog tela, ili je izgledalo punačko zbog širokih pantalona i košulje… Posmatrao sam ga hipnotisan, kao patuljak pred razjapljenim čeljustima boe. Samo zato što mu nisam video oči, smogao sam snage da glasno izgovorim: «Vud ju lajk tu hev a drink7 sa mnom?» I pružih ruku sa flašom u pravcu njega. Čim sam mu ponudio piće, smesta sam shvatio da sam napravio glupost pružajući mu flašu — moje jedino oružje protiv njegovog velikog noža.
On je pustio granu, okrenuo se i, tiho šušteći travom, otišao u dubinu parka. Nije želeo alkohol, nije tražio da mu dam «mani», on je bio iz najviše, najstrašnije kategorije — idealist mesečeve svetlosti. Tipovi koji ne žele vaš novac niti žele da vas siluju, po svoj prilici, žele da vas pojedu… Inače, šta će mu nož? Takav nož. Da vas zakolju i pojedu. Kao što sam ja upravo pojeo svinjetinu u želeu. Pod ovim istim borom. Osećao sam se kao patuljak u kavezu, koga je gazda osmotrio i zbog nečeg nije odabrao za svoj obrok… Prateći siluetu koja se udaljavala, prineo sam flašu ustima i isisao što sam više mogao slatke i žestoke tečnosti. I pokušao sam da se setim da li sam ikad u životu bio u sličnom stanju. Morao sam da se spustim na uzrast od devet godina — doba rane svesti o sebi. U velikoj, bučnoj oluji odjednom sam osetio da će mi roditelji jednom umreti i da ću ostati sam. U toj nepogodi sam ja, dete, shvatio ljudsku sudbinu. Sećam se, rasplakao sam se krijući glavu u mračni šifonjer, koji se nalazio u hodniku stana — u njemu smo držali staru ćebad i svakakvu nepotrebnu starudiju. A grom je potresao nebo nad periferijom Harkova. I majka je došla iz kuhinje da me teši. Zašto me je upravo tokom te oluje posetio užas? Ali, to je bio užas sasvim drugog karaktera — užas čovekove sudbine. Užas buduće smrti — ideje smrti uopšte…
Od 72-e je dopirao miris dima. Zapalili su vatru tamo, šta li? I sa tim istim talasom vazduha približiše mi se bubnjevi. Podigao sam konzervu i zavukao prste u svinjetinu. Lepljivi žele mi je otežavao da prstima držim parče. Ja bih viljušku… Sažvakao sam i progutao slatko meso. Obrisah prste o travu. Prsti su mi mirisali — omirisao sam ih… neočekivano, na ribu. Očigledno, septembarska trava, sjedinjena sa želeom (bikarbonati, hlorhidrati? šta je tamo?) dala je miris ribe… Central park je podrhtavao svim svojim dubinama, tamnim i svetlim mrljama, u svim nijansama zelenila — od bledosalatnog do tamnojelovog, svim distancama, svim geometrijskim formama, tačnije, bezobličnostima. I tiho je duvalo dole po travi, u moje noge. Kao da su negde bila otvorena vrata, kao promaja u velikom stanu, a stan se razvukao na pedesetak ulica sa severa na jug, i na desetak ulica sa zapada na istok. Duvao je tako probojan vetar… Vetar smrti?… Ovaj tip je, očigledno, lud. Zašto skita sa… ogromnim nožem, nalik na teatarski ili kuhinjski? Zašto pokazuje a ne skriva nož? Recimo, crnci ili portorikanski mangupi vole fine noževe sa oštricom koja iskače iznutra. Ili na rasklapanje, koji oprugom izbacuju oštricu sa jednog kraja. Noževi Portorikanaca liče na Portorikance — takođe su tanki i spretni. Ja nisam krupan, pa osećam simpatije prema Portorikancima? Možda… Tip nije Portorikanac, silueta mu nije takva. Ćaknuti belac u čijoj su se glavi zamrsile sve žice… Slučajno, protivprirodno su se spojile i zatvorile, on luta noćnim parkom bez cilja, kao minotaur kopitar, zatvoren. Neke žice u mozgu su mu se spojile sa suprotnim žicama. I to je sve… Međutim…
Iza leđa na bregu začuh krckanje. Neko je nagazio na granu u travi, na praznu kesu ispod, na… Sama leđa mi se odlepiše od borovog stabla. Ne ustajući, klečeći sam napravio vešt okret-piruetu, kao Princ u «Uspavanoj lepotici» i ugledao NJEGA. Sada je stajao iznad mene, u onoj istoj pozi, jedna ruka sklanja borovu granu s lica, u drugoj je — teatarski nož. Tabani mi se ohladiše, znoj mi izbi, osetio sam — na listovima nogu… Što bi mi se listovi znojili?! Ovu čudnu biološku pojavu shvatio sam kao poslednje upozorenje organizma zabrinutog za samoočuvanje, zamislio sam sebe kao mašinu koja će svakog časa da eksplodira: sve kazaljke svih manometara pokazuju crvenu liniju i trepere, i trzaju se. Trebalo je hitno spasavati svoju kožu. Ustao sam, digao flašu, lagano sam izašao ispod bora razdvajajući njegovu krunu koja se prostirala po travi. Znao sam da, ako požurim (moja leđa su pažljivo beležila pritisak njegovog pogleda) prema izlazu, ka 72-oj ulici, tip sa zamršenim žicama u glavi će da se baci na mene, zato što će njegove zenice (ili tamo neki deo očiju koji mu služi za registrovanje) fiksirati strah u mojim leđima. A njegove reakcije su usklađene sa strahom. Određena toplota, određena količina straha ga «uključuje», i on tada kolje, škripi zubima, vadi bubrege i jede ih, vadi srce i jede srce… Zbog nečeg sam se setio da su kapetana Kuka pojeli pošto su se uverili da on nije Bog. I pomislio sam da je, možda, osuđena žrtva, predata minotauru u pećini, osećala nešto slično onome što ja sada osećam: nasamo sa zlim (tuđim) mozgom, okružen liticama, kamenjem i drvećem… Ideja čoveka je zločinačka za patuljka, kokoške, za ovce i krave. Za njih je Čovek — Zli duh. Minotaur je zločinac za čoveka…
Mašući flašom, bez žurbe se uputih u dubinu parka. Tamo kuda mračne i zamršene asfaltne stazice lagano odvode putnika — dužinom koja je jednaka dužini trinaest blokova — na Južnu strit Central parka. Ulicu skupih hotela i dugačkih limuzina. Otac mi je u detinjstvu čvrsto usadio da nikada ne treba bežati od pasa. Tipovi sa pogrešno spojenim nervima-žicama u glavi moraju se potčinjavati zakonima instinkta, koji su slični zakonima instinkta kod velikih pasa. Zakonima lova.
Prvih nekoliko minuta su mi teško pali. Bilo mi je lakše kada njegov pogled više nije mogao direktno da mi vidi leđa, zbog rastojanja, kada su moja leđa pokrivali granje, žbunje, čak i litice, ugao litica (Central park se nalazi na bazaltnom platou. U praistorijsko doba izgrebao ga je lednik, koji je klizio po njemu). On nije jurnuo za mnom zato što Cilj, Plen u njegovom programu ima druge karakteristike: On (Cilj, Plen) se nervno trza, viče, ciči, beži od. Moji zvukovi i kretanje nisu pritiskali njegov okidač. Ubeđen sam u to. Takođe sam ubeđen: da sam se ponašao drukčije, da je moj strah bio registrovan njegovim sredstvima, ostao bih da ležim pod onim borom, sa prstima u svinjskom želeu — ptice skakuću kljucajući zemičke, flaša portvejna skotrljana na asfaltnu stazicu — moja krv, dobrog sastava, natapala bi zemlju i slepljivala travu u koltunske8 pramenove, kao što čokolada slepljuje kosu deteta…
Dok sam se približavao Južnoj Central parka, još uvek bučnoj i svetloj u noći, osetio sam mučninu. Prislonio sam se uz ogradu i povratio otrove: svinjetinu, portvejn i zemičke, ozračene pogledom Bolesnog uma.
Postoji naučna teorija po kojoj je sve mogućno, samo u strogo određeno vreme. Ako se incident u Central parku objašnjava tom teorijom, dobija se da sam ja nasilno upao u novo vreme postupkom iz starog vremena, i neusklađenost tih vremena umalo me nije uništila. Godine 1977. lutao sam po noćnom Njujorku izlučujući drukčije biopolje — jako i opasno. Snage mog sadašnjeg polja (polja pariskog pisca), bez obzira na svu moju hrabrost i iskustvo, jedva su bile dovoljne da odbiju Bolesni um. Godine 1977. minotaur bi se uplašio i da mi priđe. Jedan minotaur drugom minotauru.
prevela Radmila Mečanin
Napomene
1 Velferovac — korisnik socijalne pomoći u SAD. (Prim. prev.)
2 Žestoki alkohol (engl.). (Prim. prev.)
3 Kesa od debele hartije. U takve kese se pakuje ono što je kupljeno u američkim supermarketima. (Prim. prev.)
4 Užas. (Prim. prev.)
5 Prženi krompir, sečen na kriške. (Prim. prev.)
6 Gazda kafea. (Prim. prev.)
7 Hoćete li da pijete? (eng.). (Prim. prev.)
8 Koltun — Phia polonica, gnojno oboljenje kože, od koga se kosa, kao i duža dlaka kod životinja, slepljuje u pramenove.— (Prim. prev.)
